foto: Dare Brenko

Legendarni pulski pankeri, tvorci hitova Bandiera rosa, Za tebe i Mi smo ovdje samo zbog para, KUD Idijoti, ‘raštimat’ će ovogodišnje Opatijske barufe, na kojima će zasvirati 22. svibnja na glavnom stageu Ljetne pozornice u Opatiji.

Uoči koncerta razgovarali smo s frontmenom bedna Tustom , koji se raspričao o vremenu u Istri, nadolazećem koncertu i misteriju novoga albuma Adio Istra.

Bok Tusta što ima u Puli?
- Evo kiša… zbog koje sam tako tužan. Za 1. Maj otvorio sam sezonu kupanja i rekao si da ću se sada kao nekad, dok sam bio klinac kupati do kraja ljeta, pa tko ga šiša, ha, ha, ha…

Ljeto je pred vratima, svirke su krenule, iduća je stanica Opatija?
- Tako je. Nastupamo na Opatijskim Barufama po drugi puta. Svirati ćemo u subotu na glavnome stageu uz Majke, Ringišpil, Đubrivo i još puno bendova koje se baš radujem vidjeti ponovno na okupu.

U svojoj ste dugoj karijeri svirali posvuda, koja je publika ipak najbolja publika?
- Ma svaka je publika super na svoj način. Ako je atmosfera dobra i ekipa nabrijana i mi smo ludi. Nas publika uvijek diže. U zadnje smo vrijeme puno svirali po Sloveniji i Srbiji. Kada smo bili mlađi bili smo nabrijani da ćemo i vani ostvariti neku karijeru, jedno smo vrijeme u Njemačkoj bili dosta popularni no ipak drugi je osjećaj nastupati ovdje gdje su ljudi domaći i razumiju što pjevamo.

Postojite od 1981. godine, stvarno ste stari?
- Ha, ha, ha, ha…. Da jako! Svako toliko se pogledam u ogledalo i shvatim koliko sam zapravo star, ali dok god radim ovaj posao moram biti mlad. Nas ljudi često pitaju: ‘pa dobro kad ćete više prestat svirati, imate sto godina a i dalje skačete po bini k’o neki klinci?’ Ali nama nema pomoći, mi smo od prvoga trena bili takvi. Kod nas nema jeftinih trikova, mi ginemo na stejdžu. Na svakom koncertu imamo okršaj- publika i mi-pa da vidimo tko će prvi pasti!

I dan danas imate entuzijazma i snage na bini kao i prvoga dana?
- Ma to je nešto što ti uđe u krv. Nama uopće nije problem sjesti u kombi i voziti se 700, 800 kilometara na gažu. Ponekad nam je dosadno pa igramo razne igrice poput kaladonta i redovito vodimo svađe oko muzike koje završe tišinom u kombiju…

Puno je prošlo od vašeg zadnjeg albuma pa snimate li vi išta novog?
- Sad mi nećeš vjerovat, ali mi imamo snimljen gotovo cijeli novi album koji od četvrtog mjeseca stoji u jednome studiju u Puli i čeka da ga završimo. Problem je u nekoliko riječi koje nam nisu sjele u tekst i nikako da se potrudimo oko njih. Na albumu ima 11 pjesama od kojih je 8 gotovo. Radni naslov albuma je Adio Istra, a na njemu će se naći i dvije pjesme koje smo snimili s Francijem Blaškovićem. Zanimljivo je da mi već dulje vrijeme na koncertima sviramo neke stvari s novog albuma ali on još nije vani.

Znači da te niti ne pitam kada će biti vani?
- Molim te, nemoj! Ha, ha, ha…

[preuzeto sa net.hr]

Diljem svijeta poznati njemački reper, King Bushido, je za portal Pljuga.com, dao ekskluzivni intervju, samo par sati pred nastup u sarajevskom Domu Mladih.

Da ne bi radili, intervju u pisanoj formi, jer je na naše oduševljenje i iznenađenje, Bushido bio izuzetno susretljiv, te je pomenuti intervju potrajao, donosimo audio zapis, iz Doma Mladih i intervjua sa ovim Njemcem.

Bushido je timu Pljuga.com portala, otkrio kako je počeo sa karijerom, šta misli o rap i hip-hop muzičkoj sceni, kolegama reperima, sta očekuje od show-a u Domu Mladih, te o  nogometnoj reprezentaciji, čiji je veliki fan, a to je naravno Njemačka, i još toga, ali da ne duljimo, sami poslušajte.

[intervju je na engleskom jeziku]

Intervju vodio: Ensar Bistrivoda

Fotke: Mirza Ajnadžić

Tattoo info: Tattoo # 1

Tattoo info: Tattoo # 2

Tattoo info: Tattoo # 3

Tattoo info: Tattoo # 4

Tattoo info: Tattoo # 5

Radili ste više od pet godina kao producer-writer na CNN-u. Kakvo je iskustvo biti deo velike korporacije gde se indentitet novinara lako izgubi i pretvori u reč MI umesto Ja?. Koliko je dozvoljeno biti “nezavistan novinar”…

Kada sad gledam unazad, ipak moram reći da je iskustvo u CNN-u jedno veoma značajno iskustvo, sigurno jedna od najznačajnijih stvari koje sam ikad radio, posebno sto sam tamo bio u godinama kada je televizija u Americi bila još gledanija nego sada. CNN je medjutim i sada veoma uticajan, bez obzira na to sto mu teoretski gledanost nije velika kao kod nekih drugih kanala. Sto se tiče nezavisnosti novinara, to je naravno tema o kojoj se mogu napisati knjige i to različite knjige u različitim zemljama. Recimo pre nekih dvadesetak godina je bilo ljudi u novinarstvu u Beogradu koji su se bojali da objave neke stvari jer su bojali da sutradan ne “zazvoni telefon”. Jednostavno, cenzura je najvise u ljudskim glavama. Mislim da je osnovno da neko ko je novinar radi objektivno i profesionalno.

Sto se tice CNN-a, moram reći da mi stvarno niko nije nikada rekao da neku temu obradim politički na jedan ili drugi nacin. Ali, kada uredjujete emisije koje se emituju u 200 zemalja sveta i znate koje su teme aktuelne, imate obavezu da pokrijete neke osnovne teme tog dana u svetu.Onda vam ipak ostane nekih 20-30 posto emisije da pokrijete teme za koje vi licno verujete da su važne.

Ali, to ipak nije neki dokumentarac gde vi pokrivate jednu temu koju ste izabrali pa onda radite nesto za uzi krug publike.

Živite u Čikagu. Ima li šanse da se napravi jedna verzija “američkog” Indexa 202 i da se naša zajednica malo kulturološki oplemeni koristeći vaše iskustvo iz Beograda.

Evo emisija koju sada radim u Čikagu ima neke elemente Index-a 202. Jedan od elemenata je sto sam ja u emisiji (ha, ha) a nadam se da barem povremeno uključim i neke od starih kolega iz Index-a. Recimo Mićko Ljubičić s kojim sam radio u Index-ovom Radio Pozoristu sada glumi u novoj seriji na RTS-u, pa je to dobar povod za razgovor. Ali, Index je imao jednu funkciju u ono vreme – bio je studentska emisija ali je nekako spontano dobio i ulogu medija koji je rušio sve dotadašnje barijere – produkcione, političke i druge.

Sa druge strane, raditi emisiju u Čikagu ima drugačiju funkciju – da informiše i poveze naše ljude ovde u Čikagu i okolini medju sobom kao i sa maticom u Srbiji i šire na Balkanu. Mislim da ova emisija ima možda jos važniju ulogu nego Index. Kao prva, jedna je od samo nekoliko emisija na srpskom u Čikagu. Pokriva ogromnu teritoriju u četiri savezne države, od delova Mičigena, preko severne Indijane, cele đire teritorije Čikaga i južnog Viskonsina do Milvokija. Ono što je vrlo uzbudljivo je to sto imam mogućnost da budem u kontaktu sa slušaocima i da ih vidim na skupovima u gradu. Tu vidite koliko je takva jedna emisija značajna i koliko ljudi pazljivo slušaju svaku reč i koliko im ona znači. Ono sto je takodje vrlo interesantno je da je radio kao medij jos uvek veoma popularan u Americi, a posebno u velikom gradu kao sto je Čikago. Jedan od razloga za to je sto ljudi provode puno vremena u kolima. Mozete recimo voziti 250 kilometara od severne Indijane do Milvokija i slusati moju radio emisiju u kolima. Ne treba vam nikakva posebna pretplata, samo najjednostavniji radio kao i pre 50 godina. To je jedan od razloga sto je radio danas veoma moćan i značajan, i pored interneta i televizije.

Imate emisiju na radiju, recite našim čitaocima koji je profil emisije I gde mogu da vas slušaju.

Da kažem onda malo više o emisiji. Zove se Radio Avala i emituje se subotom od 1 do 2 popodne na stanici WNDZ 750AM.

Ima svega pomalo, format je slčan kao sto je bio Index 202 u smislu da ide red govora, red muzike. Uz to medjutim ima i reklama koje su neophodne jer time pokušsavam da donekle isplatim trošak iznajmiljavanja termina od stanice, u čemu jos ne uspevam. Sto se tiče sadrzaja, ima vesti iz Beograda i sire iz regiona, izveštaja sa raznih dogadjanja u Cikagu, gostiju u studiju i najava vaznih dogadjaja u našoj zajednici.

Svi koji su izvan sire teritorije Čikaga mogu da čuju emisiju par sati posle emitovanja na web sajtu programa http://www.radioavala.com Tu se mogu čuti i sve dosadašnje emisije. Takodje se mogu dobiti i sve informacije za kontakt sa nama, uključujući brojeve telefona, email adresu i drugo.

Kako je jedan beograđanin koji je vodio TV top liste POP-Rocka-a ’80 u Beogradu, bio deo kulturnog miljea Ex Yu, završio u političkim vodama , pišući političke osvrte na dogaĎaje u USA kao I u istočnoj Evropi?

U vreme kada sam vodio Hit Meseca 1982-ge dao sam jedan intervju omladinskom listu Kekec u kojem sam rekao da me muzika ne zanima i da me interesuje politika i emisije na radiju. Znači, ipak je to nešto sto je bilo u meni već godinama. Nekako kada se izadje iz Evrope i predje okean verovatno se dobije neka sklonost da se vise razmišlja o tim razlikama izmedju dva kontinenta i politici. Medjutim, ne bih imao nista protiv da opet imam 18 godina i vodim muzičku emisiju Hit Meseca. Iz tih vremena sećam se rado i Draganove odlicne grupe Slomljena Stakla koja je bila jedna od najboljih grupa 80′ih.

Vaše mišljenje: Da li mogu da se ponove ’80 u muzici

Ono sto je interesantno je koliko je muzika 80′ih bila jaka i u Jugoslaviji kao i u Engleskoj i Americi. Ako ovih dana slušate neke popularne radio stanice u Beogradu, recimo Naxi, S Radio ili Studio B i 202-jku (koja je sada postala mnogo više muzićki orijentisana nego onda). čućete da je skoro sva muzika koju pustaju je iz 80′ih godina. Mislim da to govori o dve stvari – koliko je muzika 80′ih bila dobra i koliko je ono sto je nastalo posle toga slabo. Ko zna, mozda ljudima dosade ovi neki sadašnji trendovi (nisam ni siguran koji su to trendovi jer mi sve to deluje nekako bezlično), i vrate se proverenom kvalitetu iz 80′ih.

Beograd je vaš grad. Kako komentarišete (ne)kulturne promene u svim segmentima?

Ja svih ovih godina dodjem u Beograd u relativno kratke posete i uglavnom vidim lepe stvari bez obzira na to koliko ljudi tamo stalno govorili – “ali ovde nije dobro za svakodnevni zivot”. Ja nikako ne mogu da vidim sta je to sto je toliko loše tamo. U stvari, mislim da je na mnoge načine sada perspepktiva Beograda bolja nego ikada. Jedna od stvari koja je interesantna kad je reč o medijima je da sada postoji rejting sistem, sto znači da ce se vaša emisija ako je vise gledana vise ceniti, sto u vrlo prozaičnom smislu znaci i da ćete vise zaradjivati od reklama. Pre 20-ako godina ste mogli imati najslušaniju emisiju, ali to nije bilo nikoga briga. Vi ste dobijali vas mali honorar, dok su ljudi u takozvanom stalnom radnom odnosu dobijali velike plate iako su otaljavali posao.

Za kraj. Ko je Alaksandar Žikić danas?

Aleksandar Žigić je danas neko ko je kao i svi mi ovde u Americi i Kanadi istovremeno orijentisan na dve strane. Svi smo sanjali da dodjemo ovde a onda pokušavamo da provedemo sto vise vremena na odmoru u Beogradu ili drugom mestu odakle smo došli.

Ne bih imao ništa protiv da se vrate stare dobre “80-te. Doduše, nisam siguran da li bih bio pametniji i da li bih stvarno nesto drugačije uradio.

Intervu vodio: Dragan Petrović
jazz pijanista i kompozitor

Intervju vodio: Kinasky

Naslov intervjua deo je jedne od pesama grupe Art Diler iz Srbije. Dakle, pričao sam sa momcima iz banda Art Diler koji je za relativno kratko vreme i bez podrške ’’velikih’’ medija uspeo da osvoji veliki broj publike i da vrati nadu da ima nade za rock and roll na ’’brdovitom Balkanu’’, da vrati nadu da se nisu izgubile prave vrednosti i da je iskrena ljubav ono što i dalje pokreće ljude. Ljubav kao neiscrpna inspiracija i nepresušni izvor motivacije je glavna tema u pesmama na prvom albumu ove četvorke koja dolazi iz Petrovca na Mlavi, nazvanom po jednoj od pesama ’’Miris jeseni’’. Za posetioce portala Pljuga pričali su gitarista Nenad Stojković-Shix i bubnjar Bojan Stevanovć-Stole koji su nas ’’prošetali’’ kroz sve faze Art Dilera i njihovog muzičkog razvoja i prvih kontakta sa rockandroll-om.

Vas dvojica ste se naknadno uključili u projekat, kasnije nazvan Art Diler, koji su pokrenula dva Marka, bas i vokal Blagojević i Veljković klavijaturista, mada se družite gotovo ceo život i svirali ste u puno bandova zajedno…

Stole: Mi smo svi svirali u mnogo bendova pre. Petrovac, malo mesto, pa je bilo svega 15-20 muzičara koji su se mešali svako sa svakim. Tako da smo u ovoj postavi svirali u jos jednom bendu, Neša i ja u jos 3 postave, Marko (pevac) i ja u prvom bendu Quarantine. Tako da se pored druzenja od malih nogu poznajemo i na tom muzickom planu.

Shix: Art Diler je prvo nastao kao projekat, bez nekog bitnog planiranja da se osnuje bend i krene aktivno sa autorskim radom. Grga (Marko Blagojević) i Velja su uradili pesmu “Ona” i trebao im je gitarista da snimi gitare. Videli smo se jedno veče u gradu i Grga mi je ispričao o čemu se radi. Naravno, ja sam vrlo rado prihvatio ponudu i imao sam jaku volju da učestvujem na toj pesmi. Imao sam par dana da uradim gitarske aranžmane i napravim solo. Na kraju je pesma lepo ispala, ja sam znao doprineti pesmi samo klasičan heavy pošto mi je to omiljena vrsta muzike i najviše sam bio u toj priči. Iako je suština pesme “pop stil” ja sam sve to namazao engleskom 80s marshall distorzijom. Nadam se da je to ok. Nije neobično čuti “ta muzika je zastarela, treba da se svira nešto novo”, te priče me nisu opterećivale, ja sam baš u tom periodu najviše ronio kroz 80-te. Whitesnake, Scorpions, i slični bendovi se uvek slušaju. “The Final Countdown” će uvek biti hit, “Jump” i tako dalje i tako dalje. Ali da se ne pravdam previše. Pošto je pesma “Ona” ispala kvalitetna za nas mlade umetnike, nastavili smo dalje sa radom na autorskim pesmama. I tako sam sa Stoletom zvanično ušao u projekat i sa Grgom i Veljom osnovali bend pod nazivom “Art Diler” .Naš aktivni rad je počeo od Zaječarske Gitarijade 07` gde smo ostvarili odlične rezultate. Posle je krenuo karavan Radija 202, samostalne i grupne svirke širom Srbije.

Kada ste počeli da se bavite muzikom? Šta je to što je probudilo želju u Vama da počnete da svirate rock’and’roll, koji i nije baš bio popularan u vreme Vašeg odrastanja u zemlji Srbiji?

Stole: Ja sam počeo da sviram 2000 godine. Na demonstracijama, ispred OTPORA koga na žalost više nema. Borili smo se muzikom protiv zla, za šta smo se izborili nismo mogli ni da slutimo. Ali tako počinje moja strast za palicama i bubnjevima. Bio sam najmladji član udaračkog orkestra, a svirao najveći bubanj, Indijaner od 18“ koji je bio „veći od mene“. Nakon toga sam počeo da vežbam sa Markom (pevačem) takodje lupajući u istu kantu. Sećam se da me je velika jeza prolazila dok sam prikupljao snagu da pitam oca da mi u sred nemaštine kupi bubnjeve. Odgovor “znam, znam drzaće te kao i sve ostalo, 2-3 meseca“. Medjutim, evo i sad me drži i verujem da nikad neće da popusti. Moj prvi muzički uticaj i album konkretno koji mi je digao dlake na koži je bio Metallica Black album. Slučajno uzeo od brata iz Austrije kasetu ne bi li snimio nešto što sam pevao sa sestrom i čujem stravu i užas. Koju sam posle već drugog preslušavanja počeo da tretiram kao sastavni deo sebe. Tu je kasnije došlo sve ostalo.

Shix: Gitaru sam počeo da sviram u osmom razredu. A, rock i metal sam počeo da slušam jako rano. To su bile te 90-te kad je bila aktuelna Zam produkcija, tako su u stvari narodnu muziku modernizovali na loš način. Dance muzika je takodje bila akutelna a sada je najaktuelniji turbo folk koji se sluša u najvećem broju, ali svako ima svoj ukus. Realno, ja sam muziku slušao iz srca. Mnogo sam voleo i dan danas slušam hard rock. U svemu tome ja sam pronašao sebe. Dalje sam hteo da nastavim stvarati muziku. Jedini razlog zašto sam počeo da sviram je ljubav prema svemu tome. Neki ljudi to ne shvataju, te “dugokose narkomane koji treskaju glavom”, ali ni ja neću nikada shvatiti zašto kabrio Porše treba da se parkira u njenu garažu i zašto je baš ona ekskluziva. Šta znam, možda je njima do jaja i osećaju se fenomenomenalno. Zato i piju da bi uzeli aspirin protiv glavobolje od vina (smeh)

Verovatno ste kao klinci imali, pa i sad verovatno imate, idole i muzičare koji su uticali na Vaš razvoj kako u slušalačkom smislu tako i prilikom razvoja Vas kao osobe koje stvaraju muziku. Pa, koji su to bandovi, muzičari?

Stole: Kao što navedoh gore sa Metallicom sam krenuo, ali sam posle čuo i druge učitelje iz sveta R`n`R-a. Toto i Jeff Porcaro, naslednik Simon Philips, Ian Paice itd. Ima li rokera koji nije razvijao svoje muzičke sposobnosti uz Deep Purple, Led Zeppelin, Doors i ostale. Mislim da ta muzika nikad neće zastareti tako da se još uvek učim na tim bendovima. Naravno ima i novijih bendova, kao Gotthard koji je baš pokazao da se jos uvek pravi pravi hard rock zvuk u Evropi.

Shix: Eh, kada bi sada nabrojao sve bendove koje slušam jednim odgovorom bih završio intervju (smeh). Izdvajam Led Zeppelin, Saxon, Iron Maiden, Journey, Europe, Scorpions, Toto, Thin Lizzy. Volim da slušam i stranu pop muziku, kao recimo Abba, Boney M, Simply Red. Kao i svaki gitarista i ja imam idole koje su uticali na moj stil sviranja, a to su najviše Gary Moore, John Sykes, Van Halen, Iommi, Jimmy Page, Frank Gambale… Moj stil sviranja je obična pentatonika sa primesama tapinga, bluza i brzog spuštanja u “neck” poziciji. Izjavljujem da arpedja ne znam da sviram (smeh). Bitno mi je da kvalitetan ton dobijem iz ruke. (osmeh) i da solo u pesmi bude prelep i ima svoju priču, da kroz gitaru ti iskažeš svoje osećanje.

Stole, ti pored toga što sviraš u Art Dileru odnedavno nastupaš i sa legendarnim Vladom Jetom. Kakvo je iskustvo svirati sa osobom koja je ostavila tako veliki trag u rockandroll-u? I možeš li da uporediš nastupe sa matičnim bandom, odnosno sa Dilerima i sa Vlada Jet bandom?

Stole: Vlada Jet je legenda koja nikad neće zastareti. Veoma sam bio ponosan kad sam dobio poziv da sviram sa njim posle otkazivanja njegovog bubnjara Djige koji je po prestanku rada u radiju i zaposljavanju u restoran prestao i da svira. Od Vlade sam naučio mnogo stvari koje sad koristim sa Art Dilerom. Velika stepenica u razvoju mog muzičkog stvaralaštva. Upravo spremamo pesme koje će Vlada objaviti na svom sledećem, ko zna kojem po redu albumu. Skroz drugačiji pristup sviranju od onog na koji sam ja navikao, ali veoma koristan, pogotovo što gitaru svira Lale gitarista grupe Magma i bivši basista grupe Eyesburn. Veliki učitelji za mene momka iz ’’provanse’’ kako bi Vlada rekao u šali. Naravno da nema poredjenja u sviranju sa Dilerima i Jetom. Prvo u fazonu muzike, onda i u koncepciji pesama i načinu sviranja. Ipak je Art Diler nešto u čemu učestvujem dugo vremena i moj matični bend. Vladi pomažem i sviram kad imam vremena, ali manje mogu da mešam prste i kažem ’’ne tako, nego ovako’’. Ipak, Vlada ima svoje ideje o svojim pesmama koje mi samo sprovodimo u realnost.

Shixe, u poslednje vreme na koncertima često menjaš gitare, pa koje modele sve imaš u svojoj kolekciji, a koje ti je želja da poseduješ?

Shix: Ja sam Gibson Les Paul svirač i uvek ću biti. U poslednje vreme sviram i Fendera American Standard sa Dimarzio hambakerom u singlu, bridž pozicija, jer je u muzici kojoj sviram potreban puniji zvuk gitare. Najlepša je kolekcija imate Gibson LP i Fender Strata. Mnogo volim gitare i stvarno uživam u tome. Želja mi je da imam još Valley Art Lukatherov model, Jackson Phil Collen PC1 i eventualno neki ručni rad.

Vratimo se sad priči o grupi Art Diler. Prošao je određeni period od izlaska albuma ’’Miris jeseni’’, dovoljno vremena da date neko Vaše mišljenje o tome da li ste zadovoljni albumom i reakcijama javnosti, mislim i na kritičare i na publiku koja je ipak najvažnija?

Stole: Da živimo u nekoj srećnijoj zemlji gde bi izdavači ponudili dobru reklamu verovatno bi se Miris jeseni osetio makar u susednim državama, pa čak i u nekim daljim. Na žalost, situacija je takva da ne možemo da biramo i uzimamo šta nam se nudi. Neki drugi su zauzeli mesto glavnih i imaju reklama na pretek, a neki koji stvaraju sami svoju muziku nemaju. Što reče Vlada Jet jednoj od vodećih izdavackih kuca “Vi da izdate Pink Floyd, a da ih ne reklamirate da l` bi prodali i jedan album“. To je ono što fali albumu da bi bio slušan. Inače, sam zadovoljan, verovatno može i bolje da je opet te reklame, ali kako je tako je. Nadamo se boljem. Publika kao i kritičari sjajno reaguju na naše pesme, bar tamo gde smo svirali ili bili puštani. Mislim da smo se već uvukli pod kožu nekim ljudima i da već imaju cd u kolekciji medju velikim bendovima EKV, Azra, Parni Valjak…

Shix: Art Diler je za 3 godine ostvario veliki uspeh. Promovisanje preko interneta, Zaječarska Gitarijada, Hit Godine Radija 202, svirke po mnogim festivalima, album prvenac u izdanju PGP-a, reklama i spot na RTS-u, gostovanje na televizijama, članci po novinama… čak šta više odlično za bend. Publika nas je lepo prihvatila i sve više dobijamo podršku od novih ljudi. Naša muzika se uglavnom svidja svima, jer možemo slobodno reći da je u pitanju neki main stream rock. Muzički kritičari su pravedno ocenili naš album i sve ovo što radimo.

Iskreno, kada ste se priključili priči zvanoj Art Diler, da li ste razmišljali da će sve ići ovakvim tokom? Uopšte, kakva je Vaša zamisao ponaosob bila prilikom ulaska u celu priču?

Stole: Ja sam se zadnji uvukao ovde. Ponosan sam što sam pozvan u bend. Iskreno sam mislio da to neće biti ovako revolucionarno kao što je ispalo. Prezadovoljan sam ishodom i nadam se da ćemo i mi jednog dana puniti Arenu. Mislio sam da je još jedan od ludih projekata koji će nas proći kroz neko vreme, a onda je cela priča Art Diler počela da nas obuhvata i sad smo zakljucani u 134.592 katanca i nema nam napolje (smeh)

Shix: Priključili smo se od 2007.godine tačnije od Zaječarske Gitarijade. Videli smo da muzika koju sviramo prolazi i da nas je publika odlično prihvatila. To je u stvari po mom mišljenju nedostatak rock muzike koja je nestala sa EKV-om. I od tada je krenuo neki drugi rock pravac, tu ima alternativnih bendova, takodje new wave, doduše on je bio i 80-ih, ali muzika koju mi sviramo je stvarno falila našoj sceni. Zato smo bili svi svesni situacije i nastavili koracima napred. Naravno, bilo je i padova i mnogih muka. Ali mi nismo odustajali. Uvek se borimo za bend. Najgore nam je bilo u studiju gde smo snimali album. Mnogo nas je koštalo, ali ne para, već živaca! Naša zamisao na samom početku je bila nešto sasvim drugo! Čista rekreativna ljubav prema stvaranju autorskih pesama. U početku smo mislili da muzika koju stvaramo neće proći. Da svi slušaju neku ekstremniju muziku. Ali treba izaći iz malog grada i videti šta se radi u ostalim krajevima Srbije i upoznati rock scenu.

Od deset pesama, koliko se nalazi na albumu i pesme ’’Dok me pogledom strešljaš’’ koja je zajednički projekat Art Dilera i beogradskog pisca, novinara i kritičara Milana B. Popovića, koja Vama najviše odgovara? Koja je Vama najbolje ’’legla’’?

Stole: Teško je roditelju od desetoro dece da izdvoji najdraže. To se vremenom pokaže koje će malo više prirasti za srce kad krenu priče okoline koje je kakvo dete. Isto i u muzici. Odprilike koja pesma najviše pusti klice u narodu ta će biti vremenom i omiljena, jer znate da će tad svi vrištati ili paliti upaljače ili gadjati pivom. Trenutno su mi sve drage. Ipak su moja deca jos uvek mlada da bi bila odvojena i zavoljena više ili manje.

Shix: Ako misliš na svirku, onda nam najbolje odgovara definitivno Miris Jeseni, jer onda vidimo koliko je ljudi čulo za pesmu. Publici ostavimo deo da peva, a to je najlepsi osećaj, a to kako sviramo nije bitno (smeh). Šalim se! Meni je najbolje “legla” Misli Moje. Najlepša pesma za sviranje mi je Moj život si ti i Duhovi Prošlosti, one uživo najbolje zvuče, jer ih sviramo sa dosta energije. Refreni su upadljivi i imaju “gruv”. To je ono što je bitno za pesmu i izvođenje.

Koji su dalji planovi Art Dilera?

Shix: Art Diler je već radi na autorskom materijalu za drugi album. Imamo puno novih pesama i biće sigurno više od 10. Stil muzike će biti u principu isti, samo sa dosta zrelijim aranžmanima i boljom studijskom produkcijom. Biće moderniji zvuk u fazonu novog Europe-a i Gotharda. Naravno da će se osetiti i uticaj pop muzike, od čega ne bežimo. To je po mom mišljenju ono što daje mainstream muzika za veće narodne mase. U planu su neki festivali i nastavak promovisanja albuma prvenca. Takođe, planiramo da održimo par koncerata u susednim zemljama, pre svih BiH, Republika Srpska i Makedonija, jer već imamo pozive iz tih država.

Zakazana su dva koncerta, u Nišu i po drugi put samostalno u Beogradu. Šta publika može olekivati od ta dva koncerta. Da li postoje još neki potvrđeni datumi i gde?

Stole: U Nišu smo prvi put samostalno, nadamo se da će biti dobro kao i do sad kad smo svirali sa karavanom radija 202. U Beogradu smo drugi put ove godine, s` tim što smo dobili bolji termin sad, tj. subotu pa se nadamo da će biti dosta ljudi, a mi obećavamo dobar provod. Sviraćemo pesme sa našeg aktuelnog albuma kao i obrade bendova pod čijim smo muzičkim uticajem.. Biće puno gostiju i spremamo nekoliko iznenadjenja. Ne bih da otkrivam repertoar, ali se publika svakako neće suzdržati na zemlji.

Art Diler na Pljugi: http://pljuga.com/2009/03/24/art-diler/

kratki interview: TOMMY EMMANUEL C.G.P.

Poštovani,
Kao nagradu najvjernijim poklonicima glazbe Tommy Emmanuela, Artim Produkcija omogućila je ekskluzivni intervju u kojem Tommy izravno odgovara na njihove upite!

U formi nagradne igre, fanovima smo ponudili da predlože pitanja na koja do sada nisu imali priliku čuti odgovore. Od mnoštva zanimljivih pitanja odabrali smo najzanimljivija a njihove autore nagradili besplatnim ulaznicama za Tommyev skorašnji koncert. Ovom prilikom zahvaljujemo se svima koji su učestvovali u nagradnoj igri a pobjednicima čestitamo na mašti, originalnosti i prije svega vjernosti! Onima koji to još nisu učinili- toplo savjetujemo da kupe svoju ulaznicu za ovaj spektakl gitarskog umijeća i ne propuste najveći hrvatski koncert Tommy Emmanuela!

Koncert će se održati u srijedu 18.11.2009. u Maloj Dvorani Doma Sportova u Zagrebu. Cijena karata je 150 kn u pretprodaji a 170 kn na dan koncerta. Karte su sjedeće i vrijede za tribine Male dvorane. Pretprodaja karata odvija se na prodajnim mjestima EVENTIM-a (www.eventim.hr) te u klubu Purgeraj na Ribnjaku. Za kupnju karte putem interneta kliknite na www.eventim.hr.

A sad- intervju!

1. Kao mladić, napisali ste pismo Chetu Atkinsu. Koji je bio sadržaj tog pisma?

Pisao sam mu da sam njegov obožavatelj iz Australije, da slušam njegovu glazbu, da se i sam pokušavam probiti, te da se nadam da će mi se jednom pružiti prilika da ga upoznam. Od njega sam dobio natrag jedno jako lijepo pismo.

2. Da li je bilo teško probiti se na svjetsku scenu, s obzirom da ste odrasli u Australiji koja je u to vrijeme još uvijek bila uvelike izolirana od ostatka svijeta?

Australija je prilično izolirana zemlja ali mi smo se dosta bavili glazbom – kupovali albume i znali puno pjesama. Uvijek sam sanjao da radim ovo što radim sada i vjerovao sam da ću to uistinu i postići.

3. U slučaju da se ikada zasitite glazbe, s čime biste se tada bavili?

To je nemoguće, glazba je za mene sve!

4. Koga od suvremenih gitarista smatrate konkurencijom?

Ostale gitariste ne smatram konkurencijom jer se nikada ne uspoređujem s drugim sviračima. Pokušavam učiti od svih njih i trudim se biti nepristran po tom pitanju.

5. Mnogi bi se ljudi složili s pretpostavkom da je glazba izražavanje emocija kroz instrumente uporabom tonova i ritma. Gdje bi u tom slučaju smjestili elektronsku glazbu?

Takva vrsta glazbe me uopće ne pokreće. Za nju nema mjesta u mome životu.

6. Kao izvođač publici dajete 150% svoje energije. Koliko je to zamorno na turnejama?

Na svakom koncertu dajem sve od sebe. Na kraju sam, naravno, iscrpljen i jedva čekam da se dobro naspavam i sve ponovim slijedeći dan.

Chet Atkins: “I think Tommy is probably the greatest finger-picker in the world today”

7. U vašem radu se mogu primjetiti stalne tendencije k razvoju, inovacijama i eksperimentima. Što još planirate postići? Koji su vaši glazbeni izazovi za budućnost?

Za glazbenika je važno da se razvija i teži izvrsnosti. Ja osobno uvijek tražim nešto novo za svoje nastupe i stalno radim na svojim sposobnostima kako bih bio što bolji. Radim na mnogo projekata, između kojih mogu izdvojiti album dueta, kao i još jedan DVD s gitarskim instrukcijama.

8. Vi ste jedan od malobrojnih gitarista danas koji se ne boji konkurencije. Svoje glazbeno znanje i vještine dijelite sa svima zainteresiranima putem svojih obrazovnih materijala. Koliko to oplemenjuje vaše glazbeno iskustvo?

Volim sve naučeno prenositi dalje i zaista uživam pomagati drugim gitaristima u njihovim nastojanjima da napreduju. Ne smatram se darovitim učiteljem iako uživam u podučavanju.

9. Pri poslijednjem gostovanju u Zagrebu rasprodali ste dva uzastopna nastupa, te ste osvojili svesrdnu podršku publike. Kako doživljavate hrvatsku publiku u usporedbi sa slušateljstvom širom svijeta?

Vrlo sam se brzo upoznao s mentalitetom Hrvata i dobio sam osjećaj da uistinu cijene to što radim i koliko energije ulažem da bi im to približio. Iskreno, dirnule su me mnoge obitelji i mladi ljudi koji su dolazili na moje nastupe.

10. Po čemu se ova turneja razlikuje od prethodnih? Možemo li očekivati kakva iznenađenja?

Mijenjao sam repertoar, izvodim mnogo novih skladbi. Osim toga, na ovoj me turneji prati odličan irski trio!

Razgovarao: Mile Bijelić
Foto: Beta, FoNet

Postavlja se pitanje, da li je to fenomen ili je nešto drugo u pitanju? Prema rečima Zorana Kostića, frontmena grupe Partibrejkers, to je samo jedna zanimljiva situacija, pošto niko nije bio zainteresovan za tu ploču. To je odgovor na svu ne inventivnost svih tih ljudi koji bi trebali da su tu, i da izađu u susret pogotovo zato što mi dugo postojimo. Sviramo neki određeni kvalitet.

Album je dobio ime “Sloboda ili ništa”. Po vašem mišljenju, šta je danas sloboda?
Danas, juče, prekjuče, uvek isto. Sloboda je da budeš slobodan, da živiš onako kako misliš u skladu sa tvojim uverenjima i da možeš mirno da spavaš.

Kako danas da čovek ostane slobodan, sam i svoj?
Da bude svoj. Da se bori za sebe, svoju istinu, svoj iskaz,svoj identitet. Da se ne utopi u bezličnu masu. Prosto i jednostavno. A to vredi za sva vremena.

Citiraću vas: “Ako ne opereš svoje srce, sve počne da opterećuje, droga, alkohol, služenje nekoj lažnoj priči”. Taj citat je star desetak godina, ali izgleda da je u ovom trenutku u našoj zemlji veoma aktuelan?
Teško je biti mlad u ovoj zemlji, jer za mladost niko ne haje. Svi joj nešto oduzimaju, niko joj ništa ne daje. Svi čekaju da mladi ljudi za njih rade džabe ili za neku malu nadoknadu. Nikog nije briga. Svi su tu samo da iskoriste svakog. U moje vreme je bilo drugačije. Svako vreme je drugačije od trenutnog vremena. Mladi čuvajte se starijh.

Kako je to bilo u vaše vreme. Da li su stari iskorišćavali mladost?
Jesu, ali na drugi način. Prisvajali su nešto što ne razumeju. Onda samim tim što ne razumeju su i upropašćavali, ali opet su imali nekog reda i smisla u svemu tome. Danas mlade odmah opterete sa teškim stvarima. Sa nekom beskrupuloznošću koja vlada sa svim zamenjenim tezama i gnjilim frazama. A u naše vreme su bili perfidniji. Mislim i u ovo vreme. Mi smo bili prva generacija na kojoj je to okušano. Pušten je besmisao, droga….Najbolji, najplemenitiji su uništavani da bi osrednji mogli da egzistiraju i da nameću svoja pravila koja nemaju veze sa mozgom. Nemaju veze sa istinom.

Da li mi danas živimo stvaran život ili živimo nečije druge živote?
Živimo druge živote. Živimo neke tuđe projekcije u svakom slučaju. Stvar je samo da si svestan svega toga. Da imaš prepisku sa svojim bićem, svojim mislima. Korespondencija sa sobom. Trenuci kad si sam, da pričaš sam sa sobom. Pričaš mislima. Ali ne bi trebalo da ti pređe u naviku stvarno da pričaš sam sa sobom da ne bi bio hospitalizovan. U principu ljudi se boje neke konstruktivnosti, svoje samoće. Beže od nje. Hrane svoju samoću totalno na pogrešan način, i onda na kraju ostaju sami. Sebi priređuju što više uzbudljivosti. Kada ta uzbudljivost prođe, ostanu jedno potrošeno biće.

Političari, tajkuni, “pevačice”…. a sa druge strane obični ljudi. Ko sa kim manipuliše? Oni sa nama ili mi sa njima?
Svako sa svakim. Mnogi ljudi ne žele odgovornost za svoj život, i prepuštaju ga u tuđe ruke. Zato što im je najlakše, kada vide da su ispušili, da kažu, on je kriv. Ali, u stvari dali su punu saglasnost ne čineći ništa za svoj život, sebe, okolinu, porodice, svoje bližnje, da umesto njih misle. U principu svi smo krivi. Nekada vidim sve te generacije, pošto imam decu. Imam sina od sedamnaest i kćerku od četiri godine. Uvek vršim rekonstrukciju mogućeg i nemogućeg u njihovim životima. Šta može da im se desi. Setim se, šta sam ja radio sa sedamnaest godina, i naježim se. Ili, četri godine. Razmišljam, kako je to čisto i blisko nekom izvoru, korenu. Kako će to morati prvo od nas da se pokvari, onda sredina, i na kraju društvo da ga modeluje po nekom svom kalupu. Ali, ako dobijamo dobre informacije, dobro vaspitanje, obrazovanje, ne mogu nam ništa, jer ćemo prozreti njihove namere. Manipulacija, vlast nad ljudima, igra sa ljudima. Postajemo svih pioni u nečijm rukama.

Kako da se običan čovek odbrani od tih mutnih vremena?
Samim tim što ćemo znati šta se dešava. Što ćemo negovati baštinu. Svim spoljašnjim nadražajima oni hoće da te razbaštine. Hoće da te odvoje od sećanja, korena…. da bi mogli da rade od tebe šta hoće. Izbrišu ti identitet, poslovicu, istoriju. Izbrišu ti podelu između dobra i zla. Uvedu te u devijantna ponašanja i razmišljanja. Modifikacija. Opravdanje loših postupaka. Opravdanje zla. To se radi na sve strane. Mnogi svoj život provedu, pravdajući se. U tom pravdanju uvode ljude. Dopuštajući da rade njihove greške, da bi rekli, e pa jebi ga, vidi ovaj šta je uradio. Svoju nesreću smanjuje u odnosu na tuđu.

Po vašem mišljenju, kakva je razlika između talentovanih i netalentovanih ljudi?
Kao što smo zaključili ljudi nisu isti. Ljudi su isti samo sa božijih usana. Nema ni jedno drvo, ni jedno brdo isto. Imamo ljude koji imaju talenat, ali ništa ne rade sa njim. Taj dar za nešto, bilo šta, što im je rođenjem dato. Oni ga prokockaju. Ima ljudi koji su svesni da nemaju nekog talenta, ali imaju napor da sebe izgrade. Imamo rođene i stvorene. Zamisli, koliko razmišljaš o svemu, koliko ti je stalo do sebe samog. Kao, kada si klinac i uzmeš neku knjigu da čitaš, a to klinci danas ne rade više. Oni ne čitaju. Imaju skraćene verzije svačijeg života, pa i svog. Dobro se provesti! Što više riba imati. Nabrzaka neku lovu zaraditi i šteknuti se. A, to je sve kako mali Perica zamišlja život. Ili može, ili ne mora. Postoji više sila u životu. Više sile su stvari na koje mi ne možemo da utičemo, ali smo na njih jako podložni. Onda postoje stvari koja su lična istorija. Lična istorija je plod našeg snalaženja u životu. Kako se čovek snađe. Kako čovek može da osluškuje vreme, prilike i ne prilike. To su važne stvari. Kao životinja koja može da oseti tuđi miris, miris progonitelja, da prepozna u vazduhu, ili miris vode ako se traži u nekim sušnim predelima. Snalažljivost da opstanemo. Čoveku je lakše da otme, nego da stvori. Svi ratovi su ozvaničena pljačkanja drugih. Onda da bi se opravdao taj cilj, daju im se razni pridevi, da li je to versko, nacionalno ili bilo šta. Svaki rat u biti je pljačkaški pohod. U principu, za mene ima, za tebe nema. Ne možemo da delimo. Nema dovoljno za dvoje.

Šta za vas znači vera?
Nešto lično. Samo lično. To ti je kao prostor po kome se slobodno krećeš. To ti je kao gomila istine koja pliva u vazduhu koju samo treba da udahneš i da uđe u tebe da saznaš sve o njima. Kao sredstvo da budeš bolji čovek nego što jesi.

Da li i dalje ostajete pri stavu da je rokenrol hedonistička zabava?
U biti jeste. Imamo tri kategorije. Prvo je ono, ajde da se zabavimo, igramo, zezamo… Drugi nivo je izjavljivanje ljubavi prema određenoj osobi… Treći nivo je razmišljanje. Uticanje na svest i širenje granica na onog ko te sluša.

U rokenrolu ste već preko 30 godina, da li ste ikad pomišljali da se povučete?
Nemam gde. Zašto bi se povukao. Za sada mogu to još uspešno da radim. Naravno, kada je sve ok. Kada sve ide svojim tokom, onda je lako. Pomisliš: u, je! Onda, kada ide malo teže. Kada se nađe neki kreten u publici koji je van zabave. Koji se izgubio došavši tu! Koji tu ne pripada, onda postane teško, jer vidiš da se stvari ne menjaju. Samo za trenutak ti se čini, a onda vidiš da se ništa ne menja. Ali, dobro, naše je da se nadamo. Nadu nam niko ne može zabraniti. Muzika je najlepša stvar koju je bog dao čoveku.

Da li je sadašnje vreme dobro ili loše za rokenrol?
Na ovim prostorima u slučaju grupe Partibrejkers uvek smo morali da se dovijamo kako god smo mogli i umeli. Tako je za nas uvek ne promenjljivo vreme. Uvek je teško. Snimali smo ploče koje su tek posle godinu dana objavljivane. Poslednju ploču nismo mogli da objavimo tako lako, jer niko nije hteo da je objavi. Što bi se reklo, gvožđe se kuje dok je vruće. Što je teže, veća istina izlazi. Stanje rokenrola je ovde na primitvnim osnovama. Nemamo mi ko na zapadu, neke korporacijske odnose. Neko uzme neki bend u svoje ruke i napravi nešto. Iako je to pokušavano kod nas, bar koliko mogu da vidim…. Ali, u principu, use i u svoje kljuse.

Isplivavaju neki novi bendovi: “Petrol”, “Žene kese”….Kakvo je vaše mišljenje o novoj sceni?
“Žene kese” su svirale ispred nas na koncertu u Domu omladine. Meni je drago da je rokenrol prirodna pojava na našim prostorima, a ne neka uvezena veštačka stvar koja će da se razbije. Već četrdeset godina postoji na našim prostorima. Gomila dobrih bendova sa ovih prostora je poteklo. Mladi se ne daju. Neka ostaju što duže mladi. Nekorumpirani, pravdoljubivi…. jer će im život biti sa više izazova. Neće da okoštaju i da paktiraju sa nekim stvarima koje veze sa njima nemaju. Tebi mnogi predlažu stvari i predstavljaju ih kao konačne. To je to, ili od toga nema ništa. To su opsene. A opsene su veoma opasne. Mogu da se učine da su stvarne stvari. A nisu! To su samo opsene. To su samo neki gasovi koji mogu da te omame. Rokenrol na ovim prostorima… korovska biljka ne uništiva sa lepim cvetovima.

Koliko festivali, kao što je Egzit pomažu vama ili nekim drugim bendovima da se predstave publici?
Ne znam. Potpuno mi se čini da je taj Egzit na umoru. Mi smo svirali prvog dana. Bilo je super. Puno ljudi. Napravili smo super atmosferu…. Malo prošetavši. Gomila mladih. To je bio prvi dan, a već kao da je trajalo šest, sedam dana. Kao da nisu imali dovoljno vazduha i vode. Kao da nisu imali dovoljno prostora. A, to je od tih svih hemikalija koji oni unose u mozgove. Umorne i zasićene. Nemaju nikakav red. Sve neki metež u njima vlada. Mislim da je na umoru festival, jer je izgubio vezu sa ovim podnebljem. On je prodat nekim strancima. Naravno nisam ksenofobičan, i nemam ništa protiv stranaca. Ali, ne sme da bude prvenstveno za njih. Odabir bendova je jako problematičan. Za četri dana možda bi išao na dva benda. Neko nema pare da kupi ulaznice za dva dana…. Festival za strance jeste jeftin, ali ako nema dobrih bendova odoše oni na drugo mesto….

Kada ne svirate, šta slušate u slobodno vreme?
Slušam staru muziku. Prvi rokenrol.Džeri Li Luis, Čak Beri….druge generacije…Svu tu neku muziku koja i dalje u meni budi dečačku ljubav. Koja mi daje snage da se ne umorim u nekom svom predstavljanju. Kada ne sviram, radim sve što rade i drugi ljudi. Plaćanje računa, odlazak u prodavnicu, vrtić, pomažem svojoj ženi… Sve što rade drugi ljudi. Samo što imam veliku prednost što nisam na nekom glupom poslu od devet do šest. Ceo dan da ti ne ode u nešto što ne voliš. Drago mi je što živim od onoga što volim. Drago mi je što pevam svoje pesme. Ja sam srećan čovek.

Da li postoji muzika koju ne slušate?
Ne. To što ne volim pređem preko toga.

Da li imate omiljenu kafanu. Da li uopšte idete u kafane?
Ne idem u kafanu. Idem na plažu. Idem na kupanje. Šetam se sa svojom porodicom. Šetam se sa svojim psom. Idem na igralište sa svojom decom. Pre sam išao, kada sam bio mladić. Tada nigde drugde nismo mogli da idemo, već samo u kafane. Sve te kafane su bile slobodne zone. Upoznavanje sa različitim ljudima, idejama… Ali to je bilo davno. Imali smo dvadeset i kusur godina. Ali, ceo život smo sedeli po nekim kafanama, rupčagama. Dobro smo se osećali u tim kafanama. Bili smo deo personala. Konobarice su nas poznavale. Mogli smo da pijemo na crtu, a kasnije donesemo kintu. Takvi kakvi smo mi bili, davali smo utisak dobre dece.

Takve kafane kao danas skoro i da ne postoje?
Ne postoje. Sve je to smišljeno. Da se ljudi ne bi družili….

Da li ste vi ranoranilac ili volite duže da spavate?
Ranoranilac. Moram. U principu idem na spavanje kada osetim prvi umor, jer kada ne odem teško mogu da zaspim, a stalno ustajem u pola devet, devet. Nekada me probudi kćerka… Neki šušanj me probudi. Ali, sam jako srećan, dok svi spavaju ja ne spavam. Sve što uradim do jedanaest sati daje mi osećaj zadovoljstva punog tanjira…. Kažem: uradio sam ovo, ovo…. A onda provodim dan po svom nahođenju.

Kroz ovaj razgovor vidi se da vam porodica mnogo znači?
Kome ne znači porodica. Svi smo mi prevalili dug put da bih imali svoje porodice. Mnogo smo vremena proveli sami. Uličarenja, gluvarenja…Meni je teško kada vidim svoje drugove da nisu zasnovali svoju porodicu iz nekih objektivnih razloga. U pitanju su sve to dobri ljudi. Teško je posle nekog vremena naći nekog. Pogotovo u Beogradu, u ovom paklenom loncu. Vreme prolazi, nikoga ne čeka. A ono što ti ostaje, to ti je kusur od života.

Učesnik ste mnogih akcija, koje pokušavaju da ožive neke prostore koji su zaboravljeni. Tako učestvujete i u akciji “Taš je naš”. Šta se trenutno dešava sa ovom akcijom?
Normalno. To je deo naše mladosti. Jedan deo grada koji te podseća na uspomene od puberteta, šesnaeste, sedamnaeste godine pa nadalje. A on umire na naše oči. Moje prisustvo, ako može da doprinese , tu sam. Voleo bih da se to sanira, i ostane gradu. Odličan je prostor za sviranje.

Na kraju svakog koncerta, vi se zahvaljujete mnogima. Kome ste se zahvalili na poslednjem koncertu?
Zahvalan sam prema svima. Ljudi su dobri prema meni. Nastojim da opravdam to.

Izvor: B92

U centru svega tog, je bio gospodin Petar Janjatovic, koji je pisao, uzivo pratio i osjetio ono sto bi mozda i mi da smo tad rodjeni.  No, danas su nova vremena, i vremena gdje sam Janjatovic  kaze, da je na nama da pocnemo ovaj novi val 21og stoljeca, nove generacije – pisanjem, osjecajem i uzivanjem.

Intervju: Denis Vidmar-Plavi & Petar Janjatović

PLJUGA // Prije svega, hvala Vam na vasoj suradnji sa Pljuga.com i hvala vam na ovom intervjuu. 

U introu “Ploce bratstva i detinstva” imam osjecaj da ste imali dosta vecih problema, nego u pisanju samih biografija bendova.  Imali ste dosta teskoca, od same situacije devedesetih, pa do pronalaska materijala.

1.  Sta vam je bilo najteze pisati? Pitam to jer pisete o vremenu gdje smo svi bili skupa, pa onda se “lagano” raspadamo i danas u vremenu kada sve ono sto nas je nekad spajalo, vecinu razdvaja?

PETAR JANJATOVIĆ // Potrebno je setiti se kakvo je vreme bilo 1994. godine kada sam knjigu počeo da pišem. U Beogradu smo tada zarađivali otprilike 100 nemačkih maraka mesečno, ratovi su bili oko nas, telefonske linije nisu funkcionisale, a internet, naravno nije postojao. Radeći knjigu služio sam se svojom arhivom, sećanjima, sugestijama kolega. Slična knjiga o ex yu rocku nije postojala, pa niti sam mogao da se ugledam na nešto, niti sam imao pouzdan vodič. Generalno mi je najteže bilo da pišem o sastavima iz šezdesetih godina jer je najmanje pouzdanih podataka o njima bilo. 

PLJUGA // Od svih materijala sto ste pisali, rekli ste sami da se moze opredjeliti na kojima ste proveli vise vremena nego na nekim drugim.

2.  Da li tu postoji jedan bend ili par, koji je vama budio uspomene o vasem vremenu provedenom ovdje. Bend koji je u vama budio nostalgiju za davnim vremenima?

PETAR JANJATOVIĆ // Ta vrsta nostalgije za proteklim vremenima najčešće me pogađala kada sam se bavio sastavima novog talasa: Idoli, Azra, Šarlo akrobata, Električni orgazam, Haustor, Film…  Razlozi su brojni, u to vreme sam se već vrlo ozbiljno bavio muzičkim novinarstvom, puno putovao kako po bivšoj Jugoslaviji, tako i po Evropi, sklapao brojna prijateljstva koja eto i danas traju i vrlo intenzivno živeo. Taj period s kraja sedamdesetih i početkom osamdesetih nam je doneo mnogo dobre muzike koja je i danas relevantna.

PLJUGA // Pisali ste da neke od biografija niste uspjeli da provjerite sa njihovim sudionicima.

3.  Mozete li nam dati par ideja koji su to ljudi i radi kojih okolnosti niste uspjeli provjeriti materijal?

PETAR JANJATOVIĆ // Sa većinom sastava i autora iz Bosne i Hrvatske tih godina je bilo nemoguće stupiti u kontakt. Kasnije sam se sa brojnima sreo pa smo dopunjavali njihove biografije. To se lako vidi kada se uporedi prvo izdanje knjige iz 1998. godine sa izdanjima objavljenim 2001. i 2006. godine. Bitno je da mi nijedan muzičar, niti kolega nisu uskratili pomoć, već su u startu svi bili vrlo voljni da doprinesu .

PLJUGA // Rekli ste da ovo nije klasicna istorija bivse YU rock cene, da ste izostavili par znacajnih bendova. Naveli ste grupu Zeteoci ili kako su ih ljudi nazvali “elektricari u haljinama”.

4.  Mozete li nam navesti jos neke, jer mi smo nasli numere bendova o kojima nikad nismo culi, nit smo mogli naci u vasoj knjizi, kao naprimjer Monolit, metal bend iz Mostara?

PETAR JANJATOVIĆ // Biografiju Žeteoca, kao veoma zanimljive grupe koju su krajem šezdesetih pokrenuli studenti Bogoslovskog fakulteta, sam napisao za dopunjeno izdanje knjige. Te sam tako i taj propust ispravio. U knjizi nema mnogih sastava koji su realizovali sasvim korektne biografije ali sam negde morao da postavim crtu jer onda poslu ne bi bilo kraja. Trudio sam se da iz svakog žanra uvrstim najizrazitije predstavnike, da u knjizi bude što više sastava koji su se afirmisali na čitavom prostoru zemlje, ali i da predstavim manje poznate grupe koje su, po mom mišljenju, autorski bile jake. Budući da stalno dopisujem knjigu, tako sam sada, naprimer, napisao biografije grupa Ogledala i Mrtvi kanal iz Rijeke. Oni su radili osamdesetih godina ali nisu imali samostalno izdanje. Sada su posle mnogo godina izašli diskovi sa njihovim starim snimcima pa smatram da je potrebno imati ih u nekom budućem izdanju knjige. 

PLJUGA // U jednom djelu ste istaknuli da jednostavno niste htjeli pisati o bendovima koji su nastali po raspadu Jugoslavije, navodeci da to nije vasa prica i da nema potrebe da se tu mjesate.

5.  Evo proslo je vise od 10 godina, da li ste primjetili da je iko preuzeo tu vasu stafetu i poceo da pise o sceni koja se u neku ruku i utajila medju blizom publikom, vecinom prebacila cak i u underground?

PETAR JANJATOVIĆ // Da, napisao sam da se u knjizi neću baviti grupama koje su nastale po raspadu zemlje, pa sam to i porekao u izdanju knjige iz 2006. godine, jer sam napravio neki osnovni izbor tih sastava. Što se tiče pisanja kolega, sve više je informativnih sajtova koji se bave ovom temom. Takođe, od trenutka kada je knjiga izašla pojavilo se mnogo knjiga koje se na sličan način bave temom. Siniša Škarica je napisao odličnu knjigu o ex yu rocku šezdesetih godina, Amir Misirlić “Bosansko hercegovački pop rock leksikon”, Bogica Mijatović “NS rokopediju”, Aleksandar Žikić “Hroniku beogradskog rokenrola” itd. 

PLJUGA // 2003 godine, Igor Mirkovic iz Zagreba je izdao dokumentarac Sretno Dijete.

6.  Da il ste imali priliku da ga pogledate?  Kako se njegovo misljenje uklopilo u vase i dal smatrate da se nesto mozda izgubilo u njegovoj prici u vasem pogledu i dozivljaju tih vremena?

PETAR JANJATOVIĆ // Mirković je svoj film uradio iz vrlo sentimentalnog ugla dečaka koji je odrastao u vreme kada je novi talas bio najživlji. I meni se taj pristup dopao jer ima topline i nepretencioznosti. Jedino mi je žao što se u filmu vrlo malo spominju Šarlo akrobata, Disciplina kičme i Katarina II.

PLJUGA // 7.  Koja je Vasa omiljena grupa (domaca i strana) i zasto?

PETAR JANJATOVIĆ // Vrlo mi je teško da izdvojim samo jednu grupu. To je, u stvari nemoguće. 

PLJUGA // 8.  Omiljeni film (domaci i strani) i zasto?

PETAR JANJATOVIĆ // I na ovo pitanje moram sličan odgovor da dam.

PLJUGA // Par bendova za vrijeme rata pocelo propagirati razna politicka misljenja i pravce. Dosta bendova to radi i u inostranstvu, iako dosta njih radi na pomoci zemljama u Africi ili borbe protiv neke bolesti. Ocito ima dosta razlike u tome.

9.  Kakvo je vase misljenje oko vezanja muzike i politike?  Da li ste mozda radi tog razloga neke bendove i prestali pratiti ili slusati?

PETAR JANJATOVIĆ // Smatram da svako mora da ima političku svest. A javne ličnosti, naravno i muzičari bi morali da iskoriste svoju popularnost i probaju da svet učine boljim. Tu su humanitarne akcije najelegantnije rešenje. A u našem slučaju kada smo prolazili (i prolazimo) kroz politički teška vremena ne može se držati glava u pesku. I politički angažman je dobrodošao pod uslovom da se zalaže protiv mržnje, nasilja. Svako zaklanjanje iza nacije i autoriteta države me tera na povraćanje. Naravno, bilo je tu grupa koje su mi se smučile. Ali više volim pozitivne primere, autore koji su svoj politički stav iznosili bez straha, uz nos tadašnjim liderima. Tu mislim na Ramba Amadeusa, Milana Mladenovića, Partibrejkers, KUD Idijote, Gori uši Vinnetou i druge junake devedesetih godina.    

PLJUGA // Grupa Azra i Branimir Dzoni Stulic su i danas velika inspiracija i uzor.  Dosta bendova, pogotovo omladinskih diljem Balkana i dijaspore se ugleda na Stulica i njegov bend.

10.  Da li ste imali priliku pricati sa njim ovih godina?  Da li mislite da ce kao i Bijelo Dugme, Time i par ostalih bendova – Azra jos jednom zasvirati u glavnim gradovima danasnjih zemalja Balkana?

PETAR JANJATOVIĆ // Sa Džonijem se dugo nisam čuo. Saznajem da se i dalje intenzivno bavi istorijskim knjigama i da ga jedino u toj sferi možemo očekivati. On čvrsto tvrdi da gitaru više u ruke neće da uzima, ali Džoni je nepredvidiv. Kod njega je sve moguće. 

PLJUGA // Radi interneta danas se vecina muzike ilegalno nalazi na raznim webstranicama, kao i nazalost na nasem sajtu. Samo kod nas je to uvijek bilo besplatno i nikad nismo smatrali da bi bilo fer da mi naplacujemo tu muziku kad kao prvo nemamo pravo da naplacujemo tudji rad, iako dosta drugih sajtova to i radi; a kao drugo – jedini razlog zasto smo tim putem isli je zato sto se dosta tog materijala ne moze nigdje naci cak ni u drzavama gdje taj bend postoji. Isto kao i vasa knjiga.  Mi smo kopiju dobili putem emaila kao .pdf format iako smo je trazili na internetu da je kupimo.

Mi uvijek publiku pokusavamo nagovoriti da ukoliko skinu materijal i ukoliko im se svidja to sto cuju, da podrze bend i odu kupiti taj album.  Ali gdje – je uvijek pitanje.

Moje misljenje je uvijek bilo da je glavni materijal reklame jednog benda njihova muzika i da je poanta da pokusamo propagirati da sto vise ljudi cuje tu neku pjesmu ili taj cuveni album.  Ipak uz licno iskustvo sam primjetio da danas nasi bendovi iskljucivo zaradjuju samo na koncertima, a ne toliko na prodaji albuma.

11.  Sta mislite o tom?

PETAR JANJATOVIĆ // Diskografija se drastično izmenila poslednjih godina i kod nas i u svetu. Već  šest godina u Beogradu vodim predstavništvo izdavačke kuće Dallas records i vrlo dobro znam koliko je teško u nekom pristojnom tiražu prodati novi disk. Zato je i diskografski scena prilično utanjila. A koncerti i turneje jesu postali najveći izvor zarade. Srećom pa prisustvo koncertu (za sada) ne može da se piratizuje. Nezahvalno je prognozirati kako će se diskografski situacija razvijati.

PLJUGA // 12.  U knjizi ste postavili vasu e-mail adresu da vam se jave clanovi benda ukoliko nesto o njima nije ispravno. Sjecate li se mozda ko je to prvo uradio i o kojoj se greski radilo? Ako se to ikada desilo.

PETAR JANJATOVIĆ // Nažalost ne mogu da se setim ko me prvi kontaktirao ali je, srećom bilo puno pisama sa ispravkama, dopunama i sugestijama. I to su zaista bile dragocene informacije. Ali, ponavljam, sa svim savremenim sredstvima komunikacije sada je mnogo lakše baviti se dopunama i poboljšavati knjigu. 

PLJUGA // Puno Vam hvala na vasim odgovorima i na saradnji sa pljuga.com.  Nadam se da ce nasa saradnja samo rasti te da cemo mi uz vase iskustvo uz muziku i dogadjaje, poboljsati nase razumjevanje ove scene – te moguce i nauciti te shvatiti nacine kako napraviti danasnju scenu da bude bolja.

Za kraj, imate li sta za nasu publiku. Uzmite u obzir da nasu publiku cine dijaspora i svaki cosak, nama tako drage, bivse Juge. Dobne granice nema, jer nam se javljaju djeca iz srednjih skola, do ljudi koji su isli na svirke od 70-tih godina pa nadalje. Svi zele isto, da nasa lijepa kultura se vrati na stare noge i da opet pocnemo starim muzickim stopama. 

PETAR JANJATOVIĆ // Kada sam sredinom sedamdesetih godina počeo da se bavim novinarstvom, vrlo brzo sam shvatio da malo znam o svetskoj rock sceni pedesetih godina. I kao đak sam počeo da otkrivam šta se sve dešavalo, tada na samom početku. Ta vrsta istraživanja je predstavljala vrlo uzbudljivu avanturu saznavanja događaja, imena i pesama koji su obeležili čitavu dekadu. Tako i porcija ex yu rocka nudi zanimljivo putovanje. I pravo je zadovoljstvo čuti neke stare grupe koje su pravile velike pesme. Najveći mi je kompliment kada se javi neko mlad, zahvali se za knjigu i kaže da je uz nju otkrio neke vredne stare grupe ili ploče. Ništa bolje, nego sa nekim podeliti lep komad muzike.

Intervju: Bubi [pljuga.com] & Monika [organizacija PPPa]

BUBI // Za početak, ime, i zašto ovo?

MONIKA // Zovem se Monika. Zašto ovo? U biti, inicijativa postoji u glavama svih nas već neke tri godine, a prije godinu i pol smo odlučili konačno nešto napraviti. Prvo smo pokrenuli postupak da osnujemo udrugu kako bi mogli djelovati, i započeli s prvim koncertom na kojem je bilo malo ljudi, do 300 najviše, ali smo mi bili presretni s uspjehom. Krećemo od malih stvari, ali pokušavamo napraviti puno.

BUBI // Zašto baš “Punkom protiv pedofilije”?

MONIKA // U biti, to nema baš neko direktno značenje nego više onako malo preneseno zato što, kao prvo, želimo pomoći djeci, na bilo koji način želimo taj aktivizam na neku novu razinu podići. Ne želimo samo pričati, želimo nešto napraviti. A zašto punkom? Želimo nešto napraviti i za ovu scenu. Uvijek je bila punk scena relativno loša, a u zadnjih par godina još gora. Želimo da se događaju koncerti, punk koncerti, a ujedno i pomažemo djeci, i ja mislim da je to ugodno s korisnim. Spajanje punk scene i pomaganje djeci. Ne mora biti samo zlostavljanoj, može biti u bilo kojem obliku. Pedofilija je loša, ali mi želimo da se pomogne djeci bila ona zlostavljana, napuštena…

BUBI // Da se ne zanemaruje, da se čuje.

MONIKA // Da. Mislim, ako se može pomoći na neki način… Umjesto da se da za cugu ili tako nešto, odvoji se jedan dio novaca za dječje cipelice ili jaknice, ili tako nešta. To će njima ipak puno značiti u domovima.

BUBI // Znači, ovo je treća godina…

MONIKA // Treća godina ideje, ali godina i pol baš aktivnog djelovanja. Radimo dva puta godišnje koncert otprilike, ali uključiti će se i neki drugi projekti u to, tako da neće biti samo punk protiv pedofilije koncert, to jest festival, jedini pod etiketom PPP-a, nego će se raditi još par koncerata pod svim tim…

BUBI // Baš to me i zanimalo, dali će biti na primjer nešto tipa rock protiv pedofilije…

MONIKA // Paaa, s vremenom mislim da će naziv definitivno ostati isti, ali će se uključiti i drugi žanrovi, i raditi će se čak i neki drugi koncerti, malo s nekom drugom tematikom, tipa da pomaknemo na neku višu razinu ženske vokale u punku. I tako, za sada je sve u planu, i tražimo neke sponzore…

BUBI // I to me zanimalo. Znači, posječenost je ok, a kako sponzori gledaju na to? Znam i sam, čim se spomene punk ili u ikakvoj vezi s rockom, malo bude, ono, “hahaha”…

MONIKA // Da, žalosno je što do sponzora ful teško dolazimo. Recimo, za sada mogu izdvojiti “Tiskaru Zagreb” koja nam je svaki puta donirala plakate kakve smo god htjeli, koje god veličine, i isto tako i za karte, i stvarno njih moram, moram ih pohvaliti, stvarno nam pomaću od prvog koncerta. A što se tiče ostalog, sramota je što se Ministarstvo kulture nije ni samoinicijativno ni uopće javilo da nam pomogne. Grad? Ništa, nula bodova. Svi kad čuju taj “punk”, odmah dobijemo “odje…”, ali nadam se da će s vremenom, kad to poraste i kad vide ljudi da ne radimo nešto bezveze i ne trpamo lovu sebi u džep, da će se uključiti i oni u to i pomoći nam.

BUBI // I još me nešto zanimalo – organizatori. Kako je uopće došla ta ideja? Vas je troje…

MONIKA // Da, za sad nas je malo. Bojan i ja, recimo, preuzimamo najveći rizik što se tiče cijelog koncerta, ali još od prvog koncerta do sada ima puno ljudi koji su nam pomagali cijelo vrijeme. Rade besplatno, volontiraju i na koncertima. Od njih imamo dosta veliku podršku tako da u svakom trenutku ako trebamo neku podršku dobit ćemo je od naših frendova, prijatelja, ljudi koji to podupiru.

BUBI // Znači, dobro je krenulo, i neka tako i nastavi.

MONIKA // Baš to, dobro je krenulo i neka se samo nastavi, neka bude veće, neka bude sve više love za djecu, i tražimo sponzore koji neka nam se slobodno jave.

BUBI // Pljuga će vas uvijek spomenuti.

MONIKA // Hvala.

BUBI // Hvala i tebi.

BUBI // Evo, ovako, bez pitanja osim jednog – tvoje ime lijepo da kažeš da napišem, i samo mi reci sve o večeras što bi želio reći.

BOJAN // Baš si mi olakšao.

BUBI // Mogu ti pojednostaviti da ti postavim neka pitanja, ali ja sam čuo da si ti toliko pun dojmova da ono… Ili to nije bila istina?

BOJAN // Dakle, moje ime je Bojan. Dojmovi? Pa ne, ja sam sretan. Ja sam sretan da je ovako nešto uspjelo zaživjeti. Scena koja je kod nas totalno u rasulu… Ali zbilja je, zbog frakcija, koje umjesto da… Mali smo, slabi smo, guze nas i mediji koji umjesto ne podupiru, i… Ma, sve znaš. Da je uspjelo nešto zaživjeti, da su ljudi jednostavno pokazali dobru volju doći, da im nije smetalo što nisu “samo” punk bendovi i što nisu samo metal bendovi i što je zbilja bilo i mladih i starih, i što su prepoznali da je napokon taj aktivizam rockerski s nekakvim smislom, da nije da samo valjamo parole. “Hrana a ne oružje, oružje a ne veće oružje”, i tako dalje. Znači, da su ljudi spojili taj aktivizam i dobar provod, i da su na kraju napravili dobru stvar.

Jer ja cijelo vrijeme govorim o te tri stvari – o sceni, o bendovima koji ulažu enormno mnogo truda, koji ulažu enormno mnogo vlastitog novca, koju u Hrvatskoj nemaju nikakvu platformu, nemaju nikakve diskografske kuće koje bi isfuravale metal ili punk bendove… Nema časopisa kao što je bio “Polet” u 80-ima, koji bi podržavao scenu, ne samo glazbenu, nego i književnu i kazališnu. Znači, mladu alternativnu scenu. Serviraju se uporno jedne te iste rafinirane kopije kopija kopijinih kopija, i nigdje ne nazirem ni imalo volje da netko podrži napokon te ljude, koji rade nešto što vole, koji daju maksimalno od sebe. Znači, to je prva stvar, ta scena koja je kod nas u totalnom rasulu. Za deset godina ovdje uopće neće biti alternative. Bit će metal, koji će kopirati metal, i uopće neznam kako će to završiti… Pa pogledaj slovensku scenu recimo… Mislim… Ma meni je to žao. 

Druga stvar je bila napraviti dobro djelo. Znači, pomoći nekome, ukazati na neki problem, ukazati na to kad ti upišeš nešto na tražilicu da dobiješ nebrojen broj stranica dječje pornografije. A o tome nitko ne vodi računa na jednoj razini da se o tome nešto poduzima. Je, postoje inicijative, ali, mislim… Ja sad, u roku 15 minuta mogu dobiti pedofilski pornografski materijal, a to može i dijete od 12 godina, koje će to napraviti iz znatiželje. Jedna, ono, devijacija, notorna devijacija koja prešutno prolazi zato što ima ogroman broj ljudi koji su bolesni, ali dovoljno inteligentni da nebudu uhvaćeni.

I treća stvar, što nam nije uspjelo, da se ljudi druže bez agresije, pod jednim humanitarnim motom, koji bi ljude smirio da se ne tuku, da se ne grizu, da se ne žvaču međusobno. Ali nismo uspjeli, i dalje se ekipa tukla, gađala flašama, grebla i grizla.

BUBI // Koliko god netko dao truda, i dalje će biti onih pojedinaca koji će izazvati sve, tako da…

BOJAN // Meni je žao, ja sam puno putovao po vani, i radim za strane agencije i znam kako vani izgledaju koncerti. Da se ja u stranom gradu, gdje sam stvarno stranac, osjećam potpuno sigurno na festivalu ili koncertu, i mogu uživati u glazbi, dok doma, gdje poznajem veći broj publike se osjećam potpuno nesigurno i treba mi 10 zaštitara da me ne ubije netko. Ali to je taj hrvatski jal.

BUBI // Ali i ovo je početak.

BOJAN // Početak, da. Mi planiramo ovu inicijativu širiti. Osim ovakvih humanitarnih festivala, proširiti i na kazalište i na literalne sekcije koje bi se bavile određenim temama. I na radionice gdje bi ljudi mogli za malo novca mogli saznati, dobiti nekakva znanja. S druge strane, ekipa koja svira, koja gladuje, mogla bi svoje znanje, svoje sviračko iskustvo prenijeti nekome drugome, od toga i zaraditi i od toga živjeti. Jer kod nas je “Što ti radiš?”, i onda ti kažeš “Sviram”, “Ali da, što radiš?”. U Švedskoj, recimo, nas trojica da imamo bend, dobivali bi od države subvenciju, da se time bavimo, da napredujemo. Naravno, mi moramo polučiti nekakve rezultate. Ali, Švedska, nordijske zemlje su napravile od metala izvozni proizvod, autentičan za njihov kraj. Zato što ulažu u to. Meni je potpuno iluzorna ideja da će kod nas netko ulagati u mlade bendove. A bend je savršena stvar zbog toga kad se ljudi skupe, i kreiraju nešto zajedno, i to ih veseli, i onda to podijele s publikom, i kad se ta interakcija stvori, to… To je odnos koji je iznad materijalnog i koji je iznad općenito tih nekih stvari u kojima smo mi zaglibili.

I tu su nažalost Bojana pozvale organizatorske dužnosti, no zato je priču dovršila Jelena, koja je isto zbog tjeranja ljudi van na žalost morala biti kraća…

BUBI // I, koji su tvoji dojmovi? Što sam i Bojanu postavio pitanje, jednostavno mi reci ime, i sve što želiš reći o večeras.

JELENA // (mljac-mljac…) Eto, šta je meni bilo dobro večeras. Prvo mi je bilo što nam se odazvalo stvarno puno ljudi, a prije godinu dana smo krenuli sa 200 ljudi. Radi se o tome da je ovo postalo fakat nešto što je ljudima ok i to mi je najbolje od svega. Što je sve dobro prošlo, cijela organizacija, i što ćemo djeci darovati dosta novaca. Imaš još kakvo pitanje?

BUBI // Ma nemam pitanja, želim samo čuti dojmove.

JELENA // Mislim, mi smo svi sad na adrenalinu, uzbuđeni, i zato kaj smo tu već preko 12 sati, oko 18 sati sam tu. Mislim, Pauk. Ja sam gledala u Pauku Hladno pivo sa 15 godina, a sad sam organizirala koncert u Pauku… Neznam, to mi je, onak, stvarno…

BUBI // onda ovako, neka razmišljanja. Kamo će ovo dalje ići?

JELENA // Što više. Što bolje i što više, svaki puta.

Eto, toliko. To su njihova razmišljanja i dojmovi. A šta meni drugo preostaje nego svima vama od sveg srca preporučiti da dođete sljedeći puta. Ne sluša vam se punk? Kupite kartu i poklonite je nekome tko će rado doći, jer osim što ćete toj osobi priuštiti dobru zabavu, istovremeno ćete i učiniti dobro djelo. Jer nemaju svi sreće, a praviti se da se neke ružne stvari nedogađaju nije puno bolje nego raditi ih. Pohvale inicijativi, pohvale organizatorima, pohvale bendovima, i naravno, pohvale publici. Pozdrav, i vidimo se opet!

Sluzbeni web PPP festa: http://www.myspace.com/rockomprotivdjejepornografije

[foto: preuzeto sa sluzbene myspace stranice festivala]

Kada izlaze Bugari?
Od punka do zvijezda!
NE! mainstreamu!
Gdje je nestala Antonija?
Tko je Sofija?

O zatvoru, o Maji Šuput!

Na sve to, o svemu tome, a i puno više pogledajte u ekskluzivnom online video intervju objavljenom na tportal.hr-u s grupom Kawasaki 3p na čiji smo album ‘Idu Bugari’ čekali goooo dinamaaa aa. Album je najavio singl ‘Puta madre’!

Video: Intervju sKawasaki 3p-on na TPortalu

Momčila Bajagića i njegove Instruktore najpre očekuje svirka 27. marta u Torontu, 28. marta u Kalgariju, 29. marta u Edmontonu i 3. aprila u Vankuveru. Iz Kanade bend ide u Sjedinjene Države za koncerte 4. aprila u Los Anđelesu i 5. aprila u Finiksu. Potom Bajaga i Instruktori opet idu na sever u Montreal 9. aprila, odakle se spustaju 10. aprila u Čikago, a zatim 11. aprila u Boston i konačno 12. aprila sviraju u Njujorku.

Video: TOP Production intervju sa Bajagom

Sluzbeni web turneje: http://www.topproduction.com